Са благословом владике Лонгина, у оквиру Друштва пријатеља Манастира Рођења Пресвете Богородице у Њу Карлајлу основан је огранак “Света Јелена Анжујска”. Идеја се родила из потребе манастира за свакодневном бригом и помоћи коју ова светиња изискује. Поред манастирских потреба и радова на годишњем нивоу којим ће се ово Друштво бавити, у плану је и оснивање девојачке школе у манастиру, помагање сирочади и болесне деце у oтаџбини. Жеља Друштва је да, једанпут годишње, најсиромашнију децу са Косова и Метохије и других крајева доводи на месец дана у Чикаго и околину, да им се пружи љубав, уточиште и помоћ. Друштво ће имати и лекарско одељење које ће сакупљати медицинску помоћ и указивати помоћ угроженима. У плану је и низ других добротворних активности.
У избору од неколико српских светитељки које су се бавиле милосрђем, добротворним радом и биле благочестиве жене, помоливши се Богу, за заштитницу и покровитељку Друштво је изабрало св. Јелену Анжујску. Више је разлога за овакав избор.
Ова прва српска краљица која је постала светитељка, није била српског рода, нити се родила у православљу. Ипак, заволела је српски народ као свој, постала православна, замонашила се и сахрањена је у једној од својих задужбина – манастиру Градац.
Света Јелена Анжујска је била француског порекла и по много чему изузетна жена. Личност која и после 700 година плени својом лепотом и узвишеним духом. Основала је прву женску школу и интернат за сиромашне девојке у Србији. Учила их је везу, писмености, музици, потом их удавала и даривала миразом. Позната је и по томе што је помагала удовице, сиротињу, болесне и старце, стављала акценат на породицу, подизала болнице и сиротишта, подстицала образовање које се у то време одвијало у манастирима. Родила је петоро деце.
Била је високоморална личност, оштра речју, а блага по природи, изузетно образована, позната по томе што је слушала глас народа, те била једна од водећих жена свог времена. Говорила је неколико страних језика. Имала је дипломатског дара и умела да се постави у сваком тренутку. Дописивала се и имала комуникацију са духовницима из Свете Горе, Синаја, Јерусалима, као и са Римокатоличком црквом. Организовала је преписивање црквених књига и израду црквених предмета. Обнављала је градове и села који су од ратова и времена били порушени. Подизала је како православне тако и римокатоличке богомоље и уживала углед и једних и других. Имала је и одличну сарадњу са својим суседима.
Након монашења, у монашкој одећи владала је земљом у областима од Требиња до Скадра. Била је 37 година самостална владарка и више од 60 година српска краљица. Није имала војску, јер јој није била ни потребна. Бог је за њену благочестивост и побожност награђивао земљу миром и стабилношћу.
У знак љубави према својој супрузи краљ Урош је дуж кањона реке Ибра ка Расу са обе стране засадио мирисне плаве јорговане да је подсећају на родну Провансу.
Заузврат српски народ је високо ценио и волео своју краљицу- звали су је ”наша Францускиња” а на вест о њеном упокојењу на погреб је дошла цела Србија. Овим и ми у нашем Друштву остављамо симболично могућност свим Американкама и другим које нису Српкиње да се учлане у друштво ”Свете Јелене Анжујске” и можда, као и ова светитељка једног дана пожеле да постану православне.
Нека би ова српска краљица, света Јелена Анжујска штитила све жене и оне којима је помоћ потребна, била им покров и заштита у векове векова. Амин.
